FEST 2016: MRVICE (CRUMBS)

MRVICE (CRUMBS) su postapokaliptična fantazija smeštena u Etiopiju, jeftin sci-fi na granici amaterskog filma, sa dozom komedije, obiljem nadrealističkih prizora i stavom bunjuelovske nehajnosti prema logici narativa. U filmu  glume naturščici, a sama priča kao da nije najpre napisana u obliku scenarija, već da je improvizovana prema živopisnim lokacijama na koje je reditelj Miguel Llansó nailazio u slobodnim danima tokom svoje diplomatske karijere činovnika u španskoj ambasadi u Etiopiji.

Zapuštene pruge, dotrajali vozovi, napuštene železničke stanice i kuglane, stari bioskop u kom se 40 godina vrti neki užasan film o Supermenu, ruševine i zarđale mašine, u oštrom kontrastu sa pejzažima Etiopije koji oduzimaju dah, ogromnim zelenilom i plavetnilom šuma, jezera i planina, a iznad svega svemirski brod koji iznenada počinje da radi - to je ambijent Llansoovog filma, u koji on pokušava da smesti pravolinijsku priču o putovanju heroja, ali da se istovremeno šali sa njenim tropovima i obrascima postapokaliptičnog filma.


Za to uglavnom koristi rekvizite, i, ako ni zbog čega drugog, MRVICE vredi gledati jer se u njima vide razni zabavni efekti koji se mogu ostavariti smeštanjem poznatih i banalnih predmeta u neobičan filmski kontekst. Svet u kom žive Kendi, oniži tip sa čupavom kosom i bradom, zgrbljen i iskrivljene kičme, koji veruje da je došao sa druge planete, i njegova trudna žena Brdi, koja održava kuglanu u kojoj žive, sanja čudne snove, i komunicira sa Deda Mrazom, zasićen je ostacima američke pop kulture, koji godinama nakon Velikog rata i apokalipse, postaju predmeti religijskog obožavanja, ali i cenjena roba na tržištu.

Figurice Nindža-kornjača, ploča Majkla Džeksona, mačevi Mastersa, majica Supermena - to su rekviziti koji se istovremeno proglašavaju za kulturne artefakte nestale civilizacije, i služe heroju Kendiju kao talismani i oružje na  putovanju u potrazi za Vešticom i Deda Mrazom, od kojih očekuje da mu kažu kako da se domogne letećeg tanjira i vrati na svoju rodnu planetu. Naravno, ovakav religijsko-arheološki kontekst u koji su smešteni trivijalni predmeti masovne kulture, proizvodi nepogrešivi komični efekat - kao i slika Majkla Džordana, kom se Brdi, pred kičastim oltarom, moli za uspeh svog muža Kendija. Ipak, ma koliko to zvučalo zanimljivo, treba imati na umu da film izgleda kao niskobudžetna amaterska produkcija, na kojoj se ekipa dobro zezala, i da su gegovi i šale sa igračkama i rekvizitima katkad naprosto infantilni.

Srećom, film traje 68 minuta, i za to vreme uspeva da u svojoj nadrealističkoj konfuziji napravi nekoliko zabavnih trenutaka, a da to sve ne postane pretenciozno i zamorno. Reč je o filmu kakav bi kod nas pravili Siniša Dugonjić, Miki Lakobrija i ekipa oko Mladih kadrova za Festival jeftinog filma u Subotici, tamo negde početkom 2000-ih, a niz takvih simpatičnih amaterskih dela opisan je u knjizi Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike Jovana Ristića i Dragana Jovićevića, tako da naša odabrana publika može lako da prihvati ovakav pristup filmu (Dragan Jovićević je i u žiriju FEST-ove selekcije Granice, u okviru koje su MRVICE prikazane).

Međutim, zaista je pitanje ko bi, osim festivala treša, horora i svakakvog fantastičnog film, čiji selektori imaju gikovsku naklonost prema ovakvom tipu filma, ozbiljno razmatrao MRVICE za neku važnu nagradu- tako da su prikazivanje Llansoovog filma u Rotedramu, i nagrade na Los Anđeles Film Festivalu i na Fantasia Film Festivalu u Montrealu zaista vrhunski uspeh MRVICA. Ipak, čini mi se da na reditelja Miguela Llansoa treba obratiti pažnju: on poseduje ironiju, duhovitost i nadrealistički nerv, a svojim uzorima proglasio je Bunjuela, Hercoga i Čaplina, i nije da se nešto od njihovog duha ne vidi u MRVICAMA, što je dovoljna preporuka da poželim gledati i njegov drugi film.